Глобална глава шећера

Ако се замислимо над мерама које се чине да би се превазишло оно што је представљено као „криза” глобалног финансијског система прво ћемо запазити да држава убризгава огромне своте у економски систем. Страх или нада да је реч о социјалистичким мерама сасвим су неоправдани. Та средства одлазе најкрупнијим повериоцима. Дужници ће, било да је реч о убогим корисницима хипотекарних кредита, било о власницима обртног капитала, бити принуђени да своју тешком муком стечену имовину продају будзашто. Оно што је за њих криза за прве је елдорадо у коме се по ценама сниженим услед пада вредности акција, некретнина итд. може доћи у посед значајног богатства.

Наredni месеци или године „кризе” биће врло непријатни за оне који ће остати без посла и имовине. Повећаће се број различитих социјалних траума, неки ће можда извршити самоубиство, али за кључне играче у систему ово ће бити период најуноснијих послова. Када се трансфери заврше започеће нови циклус интензивне привредне активности. То заправо значи да ће почети нови циклус задуживања који ће покренути производњу и потрошњу. Наравно, кључни подстицај новом циклусу даће велики играчи којих ће на сцени остати мање, али чија ће моћ и богатство бити већи. Испошћени остатак популације једва ће дочекати нове зајмове, а чак и они које ће садашње трауме наводити на опрез неће имати другог избора осим уласка у нови круг задуживања који ће, то већ знамо, довести до нове „кризе”.
Уместо чуда, суочени смо са реалношћу економског система. Када најкрупнији играчи пласирају већину својих средстава могућа су два сценарија. Први је необуздана инфлација, а други је „криза”. Систем се одлучио за „кризу”, а то значи државну помоћ консолидацији стубова на којима почива, односно најзначајнијих зајмодаваца. Пад вредности акција многобројних дужника уз одржање реалне висине дуга учиниће их лаким пленом за „крупне рибе”. Тиме се враћамо на почетак приче.